Meni :.   glavna strana // pozorišni program  
     
 
          
   
Позни комад нашег великог комедиографа, „Покојник“, током протеклих седам деценија, од праизведбе која је играна 18. новембра 1937, није делио судбину већине Нушићевих комедија – на нашој сцени је доживео још свега две поставке. Можда баш зато што и није нушићевска „смехотресна“ комедија, а можда зато што су редитељи помало зазирали од сложености и захтевности овог текста.

Може се рећи да је ово прва (претежно) позитивна критика коју је миљеник публике, Нуша, добио за живота од београдских критичара. Допада им се што „није лакрдија“ већ сатира, што прати савремене токове у друштву, одступа од познате „галерије типова“ и слика савремене карактере. Забележено је како се „Нушић каламбуриста изгубио пред Нушићем – шоовски сериозним, дубоким сатиричаром и посматрачем који има изванредна запажања“. Па ипак, неки му (Мир-Јам), замерају нереалистичност тих ликова, као и ситуација. Редитељ Радослав М. Веснић је „живо развијао радњу“ и трудио се да представа не скрене у лакрдију, већ да је издигне „на ниво префињене сатире“. Читава глумачка подела је освојила симпатије критике. Светолик Никачевић је у незахвалној улози Павла Марића био „добар и убедљив“, Павле Богатинчевић се „добро снашао“ у улози Милана Новаковића, Спасоја Благојевића је Јован Гец остварио кроз ублажавање „нечасности свога јунака хумором“, Милош Паунковић је био „одличан“ у улози Господина Ђурића, Милорад Душановић је у улози Љубомира Протића следио писца док је Марко Маринковић у улози Панте „носио барјак Нушићеве комедије“. Душан Раденковић је као Младен Ђаковић оставио критику равнодушном, Виктор Старчић је свог Милета духовито одиграо, Војислав Јовановић је виртуозно тумачио Аљошу, а креацијом Адолфа Шварца Димитрије Величковић је изазвао смех публике. Главну женску улогу, Рину, донела је Блаженка Каталинић, „врло елегантна, мало фриволна, али сувише окореле савести“, млада Мила Гец је тумачила „темпераментну и

 

 

 

  

размажену“ Вукицу, а Зора Златковић је била проверена нушићевска госпођа из „старог друштва“ – Агнија. У мањим улогама су наступили Јован Николић и Мирко Милисављевић (Први и Други полицијски агент), те Софија Перићка, Зденка Дитрихова и Јелка Матићка (собарице Марија, Ана и Софија). Критика је запазила и женске костиме, „укусне и занимљиве“, прављене „специјално за позорницу“. Представа се задржала на репертоару све до окупације, и за то време је одиграна 70 пута, од чега је само у првој сезони имала чак 54 извођења. Непосредно после Другог светског рата, режије „Покојника“ се прихватио др Хуго Клајн. Сценограф је био Владимир Маренић, костимограф Милица Бабић, а премијера је одиграна 31. марта 1948 – у знак сећања на десетогодишњицу смрти славног комедиографа. Није случајно што је новоформирана народна власт за ову згоду изабрала управо ову, по многим, а нарочито тадашњим мишљењима, најсатиричнију нушићеву комедију. Међу ретким документима који сведоче о том периоду живота нашег театра, остала је, срећом, једна најава ове премијере. Она сведочи о тадашњем „читању“ Нушића: „У време када је писао 'Покојника', Нушић се отворено декларисао за слободу уметничког стварања и за демократију (...) Он у њему изобличава тадашњу власт, која не само брани злочин него и активно са злочинцима сарађује“ – као и о редитељској концепцији: „Клајн третира ову комедију као најозбиљнији Нушићев комад и нарочито акцентује сатиричне елементе“. Уједно, према речима диртектора Драме, Милана Ђоковића, редитељ у раду са глумцима покушава да „Уклони шаблоне“ који су раније коришћени приликом тумачења Нушићевих комада. Занимљиво је да чланак помиње и како улогу Марића у алтернацији спрема и Раша Плаовић, али, из неког разлога, он се на нашој сцени никад није појавио у тој роли.Поред ове драгоцене најаве, ту је и плакат на којем стоји да су улоге тумачили: Милан Поповић (Марић), Павле Богатинчевић (Новаковић), Божа Николић (Спасоје Благојевић), Владета Драгутиновић (Ђурић), Мирослав Петровић (Протић), Марко Маринковић (Анта), Љубиша Јовановић (Младен Ђаковић),

 
Мирко Милисављевић (Миле), Бранко Јовановић (Аљоша), Милорад Душановић (Шварц), Невенка Урбанова (Рина), Јелица Бијели (Вукица), Јулка Вујић (Агнија), Бранивој Ђорђевић и Јунус Међедовић (агенти), Роксанда Луковић (Марија), Нада Касапић (Ана) и Нада Деполо (Софија). До данас последња поставка „Покојника“ рађена је на Сцени Земун, у време реконструисања зграде на Тргу. Представу је режирао Павле Минчић, сценографију креирао Милутин Илић, а костиме Божана Јовановић, док је музику компоновао Војислав Костић. Премијера је била на Дан позоришта, 22. новембра 1988, а у оквиру обележавања пола века од смрти аутора. У подели су били: Властимир Ђуза Стојиљковић – гост, први пут са ансамблом Народног позоришта, тумачио је улогу Марића, Предраг Ејдус је био Новаковић, Петар Банићевић је играо Спасоја Благојевића, Васа Пантелић – Ђурића, а Борис Комненић Протића, у улози Анте био је Предраг Тасовац, Младена Ђаковића је играо Раде Марковић, Аљошу Богић Бошковић, а Богдан Михајловић – Шварца. Бранка Васовић је била Рина, Ксенија Јовановић је тумачила Агнију, а Соња Кнежевић Вукицу. Уместо два полицијска агента, сада се у представи појављује само један – Раде Поповић, а уместо три, само две собарице: Зорица Мирковић као Марија и Горјана Јањић као Софија. Улога Милета више не постоји. Представа није наишла на одобравање критике, што није редак случај кад су поставке нушићевих комада у питању, али овог пута је, очигледно, и публика делила исто мишљење: представа је живела само до краја те сезоне и одиграна свега осам пута.

Јелица Стевановић izvor : www.narodnopozoriste.co.rs


 

 

 
     
     
     
     
     
     
 

JОШ ЈЕДАН НУШИЋ НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

По узору на Хенрика Ибзена, најхрабрији писац у нашој књижевној и позоришној историји, обрушио се у овој комедији на цело друштво, на стубове друштва – оне које бисмо данас еуфемистички назвали политичком и пословном елитом. И док су, у своје време, Ибзенове речи изазивале узнемирење интелектуалних и државних елита широм Европе, Нушић је могао да „буде игран“ – ма колико искрена, тачна и беспоштедна била његова критика друштва. Начелна, суштинска критика, критика која представља анализу корена и порекла друштвене корупције, никога није интересовала – јер није представљала опасност ни за кога појединачно. Стубови друштва могли су да буду мирни. Могли су чак да се, са обичном публиком, смеју слици самих себе коју је Нушић изнео у јавност. У својом тумачењу „Покојника“ редитељ Егон Савин предлаже другачију стратегију: он указује на то да је корупција захватила најинтимније подручје живота – брачне, љубавне, пријатељске и родбинске односе. И поставља питање да ли смо спремни да жртвујемо вредности личног живота, само зато да бисмо се одржали у систему коруптивних друштвених игара. Или, жртвујући свој опстанак у таквом друштву, треба да поступимо као Павле Марић, главни лик Нушићевог комада – да одбацимо свој идентитет и одемо негде другде, далеко од света преваре, пљачке, издаје и лажи.

НУШИЋЕВ „ПОКОЈНИК“ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
АТИПИЧАН НУШИЋ

Позни комад нашег великог комедиографа, „Покојник“, током протеклих седам деценија, од праизведбе која је играна 18. новембра 1937, није делио судбину већине Нушићевих комедија – на нашој сцени је доживео још свега две поставке. Можда баш зато што и није нушићевска „смехотресна“ комедија, а можда зато што су редитељи помало зазирали од сложености и захтевности овог текста.